Лого Етоса заснован је према контурама каменог “окулуса” са украсом изузетног клесарског умијећа, који је откривен 2020. године на зидинама Немањиног града у Подгорици. У наставку текста можете прочитати стручно мишљење о овом налазу, из пера археолога мр Младена Загарчанина.

- Он се годинама налази подно “брегова рибничких”, у подножју древног “Немањиног града”. Узидан је, истина, у новије вријеме, у геолошком слоју једне откинуте стијене, и само је архитекти задуженом за уређење простора поред ријеке био познат повод да се комад средњовјековне архитектонске пластике углави између слоја облутка таложених током миленијумских наноса. Познавајући симболику облутка и његову чистоту кроз вријеме, од прапочетака људског рода до данас, његова идеја је била да овај окулус остане као дио свједочанства једне епохе. Али које?

Право поријекло овог клесарског умијећа може да се наслути, али, на жалост, вријеме и многобројне недаће које су задесиле наше средњовјековље не може нам одгонетнути тачно мјесто његовог древног пребивалишта. Храм којег је красио је разрушен и похаран, али нам ово парче скулпторског дјела и дан данас свједочи, између осталог, и о окрутним историјским процесима кроз које је држава Зета пролазила током турских освајања у 15. вијеку. Зато и плијени интересовањем, не само због своје умјетничке уникатности, већ и због историјске подлоге, која га, а то ћемо показати, повезује са најзначајнијим српским владарем наших простора, родоначелником лозе Немањића.

Ради се о “оку” цркве, вјероватно са западног прочеља (мада није искључено да се налазио и на неком другом мјесту у храму), клесаном у крупнозрном мермеру, који у себи носи стилизовану иконографију владарског достојанства, и у исти мах представља и владарски амблем, што је ктитор и хтио да унесе као дио препознатљивости и одвојености од осталих цркава (сличних налаза на овим просторима немамо).

У централном пољу је крст “грчког типа”, смјештен у кружном, тордираном медаљону, са двочланим крацима који се волутасто повијају на крајевима творећи утисак разлисталог, тек испупољеног цвијета љиљана, символа Благовијести и рођења Христовог, али и краљевског достојанства. Између супротно разлисталих крајева тек се назире по један троугласти завршетак што потврђује да је клесар хтио да наговијести овај богоматерински символ, благо наглашеног пластицитета, за разлику од прилично наглашено резаног рељефа централног дијела окулуса, скулптованог веома зналачки.